ГОЛУБАЧКА ТВРЂАВА

ГОЛУБАЧКА ТВРЂАВА

(према мотивима предања)

Сваке вечери у сутон, горостасни Дунав белим облацима шапуће тајну о љубави двоје младих који су се састајали на његовој обали. Прича им о несрећној љубави младића и девојке Голубане којој је судбина наменила другог човека за супруга.

Иако се противила и одбијала, Голубана је била приморана да се уда за турског заповедника. Ипак, у срцу је било места само за њеног вољеног. Та љубав је била јача од сваке забране да напушта двор. Свакога дана, када би њен супруг заспао после ручка, Голубана се искрадала из двора и састајала са својим вољеним на обали Дунава. Врбе су разгртале своје скуте пред њом клањајући се њеној храбрости и смелости. Ако би наишао који турски војник, врбе су преплетале гране затварајући му пут, а тополе би протресле своју крошњу да пробуде уснуле голубове и пошаљу их да упозоре заљубљени пар.

Једног дана, Голубана се упутила на место састанка. Журила је да се што пре баци у загрљај вољеног младића. Неочекивано се заплела у врбик. Уместо да подижу гране, врбе су их спуштале спречавајући је да прође.

 “Шта вам је данас? Пустите ме!” наредила је врбама. Гране су се још више увијале око њених ногу. Саплитала се и падала, устајала и упорно настављала до тајног места. Док је чекала свог вољеног, отресала је лишће и прашину са хаљине и размрсивала је косу. Чула је крцкање грана. Са великим осмехом и раширених руку је полетела ка сенци која се промаљала из шуме. Успорила је корак. Руке су јој постале тешке и пале су низ тело. Из шумарка је изашао њен супруг турски заповедник. “Вежите је и водите у највишу кулу! Њега пронађите и убијте!” наредио је својим војницима.

Није се противила. Није рекла ништа. Боље је заробљеништво него живот без љубави. Уском стазом на стрмој литици пењали су се до високе куле. Оштро камење јој је секло табане, али није осећала бол. Иако је стаза била веома уска и стрма корачала је уздигнуте главе пркосног погледа. Чак и најхрабрији турски војници су ову стазу прелазили четвороношке. Погрешан корак би могао да их одведе право у смрт. Голубана није марила. Док су војници веома опрезно и бојажљиво ступали на сваки камен, Голубана је гледала испред себе и упијала сваку искрицу са Дунава. Погледала је Сунце како се стапа са Дунавом. Последњи поглед на живот. Крочила је у кулу, у почетак свог краја.

Јутарњи сунчеви зраци су се пробили кроз мале отворе испод таванице. Нежно су се спустили на њен образ. Пробудила се са осмехом на лицу мислећи да је њен драги љуби. Тужно је уздахнула и заплакала. Неколико голубова је гугутало на врху куле што је њу још више растужило. Подсетили су је на дане када је била са својим драгим. Гласно је зајецала. Голубови су је чули и слетели су јој у крило. Промрзли голубови су се шћућурили. Видела је ране на њиховим крилима и ногама. Испричали су јој да су се нашли услед борбе српске и турске војске. Откинула је комадиће хаљине, превила им ране и напојила својим сузама. У хладној кули су се заједно грејали искрицама које је Голубана сакупила са Дунава. Саветовала их је да не лете неколико дана већ да се одморе на зидинама тврђаве. Голубови су се распоредили на кулама и видали своје ране препуштајући се благодетима сунчевих зрака и свежем ваздуху који долази са Дунава.

 Једна лађа се управо приближавала утврђењу. “Шта је то на кулама?”, питао је турски заповедник. “Откуд толико голубова на мом дворцу?” Мештани су шапутали о Голубани и голубовима. Један шапат се оте од уста једног сељака и дође до уха заповедника. Похитао је у кулу да се сам увери. Био је убеђен да Голубана није жива. Фрктао је од срџбе и беса када је угледао живу. “Водите је и вежите ланцима за ону стену насред Дунава! Нека се тамо каје за грех који је починила!” Ставио јој је мач под грло и подигао јој браду како би је погледао у очи: “ Покај се! Покај се!”

А да ли се покајала или није знају само голубови који су је хранили и бринули о њој у последњим данима живота. Долетали су са зидина тврђаве са храном коју су узимали турским војницима. Појили су је водом коју су из Дунава доносили у својим кљуновима.

Верује се да њена душа и даље обитава око стене на коју и данас слећу голубови. Стена се зове “Баба-кај” што на турском значи “покај се”, град је добио име Голубац, а тврђава је Голубачка тврђава.

 Татјана Ковачев

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

Create a free website or blog at WordPress.com.

Горе ↑

%d bloggers like this: