Сређивање етно-кутка (народна традиција)

Етно кутак у нашој школи има посебан значај јер је то место које нас повезује са коренима и прошлошћу наших предака који су напустили домове на југу Србије и доселили се у равну Војводину. У завичајној кући „Да се не заборави“ налазе се бројни предмети који сведоче о прошлости. Дародавци су их оставили младим поколењима да негују и поштују традицију својих предака, али и староседелаца који су живели на овим просторима. У завичајној кући се налази столица, гардероба и ђачка књижица из 1934. године, а власништво су госпође чији су родитељи остали да живе и раде у Каравукову после Другог светског рата:

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

Напуштене куће у Пчињском округу:

IMG_20131022_102424

Један брачни пар досељен у Каравуково после завршетка рата:

IMG_20131022_102408

Куће у Каравукову у време колонизације:

IMG_20131022_102335 IMG_20131022_102347

Завичајна кућа:

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

 

 

 

 

 

Перфекат, презент, футур

Идеју за уводни део часа сам преузела од колегенице српског језика:

ученици су добили задатак да нацртају кућу са стазом. На стази су исписивали шта су радили јутрос, јуче, пре извесног времена, на зидове куће шта сада раде, а на крову куће су њихови планови за будућност. Након читања написаног, издвојили смо глаголе и сврстали у три групе, а затим су препознали глаголска времена (тог дана смо сви у школи били тужни због губитка драге особе, па се зато глагол туговати налази на цртежу):

IMG_20131002_095828 IMG_20131002_091645 IMG_20131002_091633 IMG_20131002_095859

Затим смо усвајали појмове : перфекат, презент и футур на следећи начин (ко је похађао семинар НТЦ систем учења, знаће о чему говорим):

„Перфекс (ученици су сами дали асоцијацију) јаше на коњу – ату – ПЕРФЕКАТ. На ПРЕЗЕНТ (од енглеске речи дар, поклон) је добио футу (сукњу, део народне ношње) – ФУТУР.“

Смејали смо се, шалили и мало заборавили на тугу која нас је морила и најважније – научили.

ЗИМНИЦА

Ову песму можете користити када објашњавате кружење материје и проток енергије. Ученицима поставите питање да ли ова песма има крај. Ако сматрају да могу да је продуже, нека додају стихове.

suncokret

Зимница

На њиви усамљен сунцокрет стоји,

уплашен и забринут до зиме дане броји.

Не вреди страховати и за летом туговати,

већ рецепт за зимницу треба набавити.

Паука је у помоћ позвао.

Он му је од сребрних нити кецељу изаткао

и једну мрежу, свилену, танану,

таман да у њу сунчеви зраци стану.

Дању је вредно хватао сунчеве зраке,

а ноћу их стављао у своје семенке слатке.

А с првим мразом кад на тло ступи,

сунцокрет ће своју зимницу поделити.

Зечеви, хрчци, волухарице,

грејаће се топлотом његове зимнице.

Свако сласно сунцокретово зрнце

у себи има по једно мало сунце.

 

6. 10. 2013.                    Татјана Ковачев

ЗАВИЧАЈНА КУЋА

У ОШ „Бора Станковић“ у Каравукову 21. 10. 2011. отворена је завичајна кућа  под именом „Да се не заборави“.  Мештани су донели старе предмете из родног краја Пчињског округа, а опремљена је и једна просторија посвећена Подунавским Швабама.

Текст са отварања прочитајте уз „Трен“ Боре Дугића

Разболео ми се деда. Хоће да једе проју спремљену у његовој родној кући.

Каже ми деда:“ Бре, синко, ништо си ви не знајете! Само чукате у тој ваше чудо, не знајем ни како га викате. И ники с никога не зборете. Кам гу песма? Кам га оро да се вије, дукати да звечев на убаве девојке, да се погледујете и бегенисујете? Ни с брата ни са сестру не зборете! Сваки у своју собу си жмијете.

Еее , а моје кад беше, сви смо за једну софру седели и из једно саниче кусали. А кад се стмни, покрај огњиште певасмо, зборувасмо приче што ни јоште наше бабе казуваше.

А, лебац мајка ми кад умесеше! Тј мирис јоште ми је у душу! Не избива.

Ма, синко! Да испуниш жељу на деду. Салте још једном да изем трошку проју, да седнем на троножац покрај накладено огњиште, па после нек си идем . . .“

И ја тако,  с мојим дедом кренем у његову родну кућу. Зашкрипаше стара врата. Зацвиле дедино срце. Кућни праг је три пута целивао. Прекрстио се и  ушао. Нежно, дрхтавом руком, додирнуо је сваки предмет.

„Донеси дрва, да накладемо огањ“.

Ватра је запуцкетала. Као да нас је одвела у , како је говорио , „моје кад беше“.

Бољу проју у животу нисам јео.

 „Синко, дођи куде мене. Седни ми на колено да ти причам о мој живот што га овде проведо. И ти сутра, на твоји деца и унуци да причаш, да се не заборави“.

Целе ноћи је неуморно причао, а ја упијао сваку реч.

Нема више мог деде. Остале су приче, да се не забораве.

Те ноћи сам осетио снагу нити што нас веже за родну груду и наше корене.

У овој кући, сваки предмет чува тајну животних прича наших предака. Ослушните! Чућете их. А онда их запамтите и причајте их својој деци и унучадима.

Да се не заборави!

 

                             Татјана Ковачев

Документарни филм о отварању завичајне куће

НАРОДНА ТРАДИЦИЈА – РАЗНИ ОБЛИЦИ ТРАНСПОРТА

На часу народне традиције смо говорили о преношењу и превожењу путника и робе некада. Упоређивали смо са данашњим транспортом, али смо и покушали да носимо терет као што су то некада чинили наши преци – обрамицом и на глави:

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

Час смо започели у завичајној кући под именом „Да се не заборави“ која се налази у склопу школе и погледали предмете које су некада наши преци користили за преношење кукуруза, поврћа, воћа у плетеним корпама од прућа, воде у тестији, књига или таблица у тканим или плетеним торбама. У уводном делу часа смо требали да уберемо поврће и воће из баште наше другарице која станује поред школе и да га у плетеним корпама унесемо у завичајну кућу, али кишовити 1. октобар нас је спречио:

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

 

Блог на WordPress.com.

Горе ↑