ПУНДРАВЦИ

 

allen-taylor-dAMvcGb8Vog-unsplash

Да ли сте чули за ПУНДРАВЦЕ?  Постоје ли ПУНДРАВЦИ? Да ли сте их ви имали?

Монодрама „ПУНДРАВЦИ“ на сајту http://kobajagiknjiga.kovacev.net/?p=116

 

Дан интелигенције: Радионица – размишљаоница

Наша школа је пријавила три активности којима је обележила Дан интелигенције. Једну активност смо реализовали у оквиру наставе у природи 6. октобра. Учествовало је тачно 100 ученика. Било је динамично и забавно. Ученици су били пажљиви, веома заинтересовани и сконцентрисани на решавање. Решавали су проблеме,  загонетке и мозгалице. Сценарио радионице је у прилогу испод слика и одломак из романа Игрица лавиринт.

РАДИОНИЦА

prica_19prica_20prica_21prica_22prica_23prica_24

ДАН ИНТЕЛИГЕНЦИЈЕ

Првог октобра се обележава Дан интелигенције. Ученици петог, шестог и седмог разреда су  изабрали по три представника за такмичење у решавању загонетки. Након договора о начину рада и саопштавања упутстава ученици су решавали загонетку по загонетку. Решење сваке следеће се налази на предметима, одређеним местима у школи или код особа које су одгонетке претходних загонетки.  Прва загонетка је :

  1. Кад си у школи, увек је гледаш, а она те не види. Речита је, али не говори.

Врло брзо су дошли до решења: табла. Иза табле их је чекао текст следеће загонетке:

2. До ње те води број 9, пауза, опет 9, пауза и још једном 9. У њеном имену се налазе бар још два имена.

Једна екипа је успешно решила први део загонетке уз усхићење које нису могли сакрити, што је друга екипа тактички искористила као предност : 9 степеника, одмориште, опет 9 степеника, одмориште и још 9 степеника. Након размишљања и закључка да се ради о особи, решили су : Маријана, педагог школе. Она им је предала следећу загонетку:

3. Чувар прошлости и успомена у школском дворишту је смештена да нам приче о животу предака приповеда, а  забораву да уђе не да.

Две екипе које су чиниле девојчице петог и шестог разреда су спонтано наставиле да заједно решавају заборавивши да је игра такмичарска.

Одгонетка је завичајни музеј који се налази у склопу наше школе. У њему их је чекала следећа загонетка за коју су признали да их је највише намучила:

4. Усамљени, нераздвојни пар. Некада краљица школе, а сада је само успомена.

Ипак су је решили након дужег размишљања  и тражења папира са следећом загонетком. Решење је: скамија.

5. Следећа загонетка је била: Четири ноге које никуда не воде.

Први су решили ученици седмог разреда: козлић.

6. Последња загонетка: Са зеленог пространства чезнутљивог погледа према родном крају, бди над потомцима сународника својих, који под окриљем његовог имена ка будућности знањем пут крче.

Ученици седмог разреда су успешно повезивали изнете чињенице и из контекста сазнали о речима за чије значење нису били сигурни. Решење је: мурал на школи – портрет Боре Станковића по којем наша школа носи име.

 

20191003_11382320191003_104747IMG-259df2269eecdadb56b4c91e8a588514-V20191003_10432220191003_104351IMG-4e08497949522a56f5f083cb9fb848b4-V

 

 

 

 

2. место на конкурсу „Причице за учионицу“

61583674_1030707240468370_1098406270697734144_n

Друштво учитеља Новог Сада је први пут расписао конкурс под називом „Причице за учионицу намењен учитељима који пишу за децу. Монодрама „Хватач ружних речи“ је са освојених 29 бодова на другом месту.

Хватач ружних речи

***Монодрама се може прочитати на часовима одељењског старешине као део радионице о лепом понашању,изражавању, култури и бонтону, на часовима српског језика чији је циљ неговање српског језика и лепог изражавања и на часовима грађанског васпитања у радионицама о лепом понашању.

 

(Дечак држи кутију у рукама и окреће се око себе) Шта ћу сада са њом? Све сам добро смислио, само нисам размишљао о томе шта ћу и куд ћу с њом кад се напуни. А пуна је до врха! (протреса кутију) Баш је тешка.

(спушта кутију на под) Сешћу на њу.

(седа опрезно на кутију) Мој деда је у праву. Никад не урадим све до краја. Имао сам добру идеју. Мој хватач ружних речи савршено функционише. Али, направио сам само један пропуст – како и где испразнити хватач? Куда  са свим овим ружним речима? А има их …ихииии! Напунио сам хватач за само један дан. До поднева је скоро била пуна. Чим сам се пробудио, излетела ми је једна ружна реч кад  сам видео  видео колико је сати. Не знам како, али напросто ми је излетела из уста. Као да је једва чекала да изађе. Па ми пркоси, лети  изнад моје главе, врти се у круг. Хтела је у уши да уђе. Ставио сам руке на уши, али она се устремила на нос. Пробао сам да је преварим. Ја окренем главу лево, она крене лево, ја десно – она десно и тако неколико пута, а онда сам два пута узастопно окренуо главу удесно не би ли  она кренула лево пратећи ритам. Али она је облетела око главе и преварила ме.  Таман је хтела да се увуче у ноздрве, а ја сам кихнуо тако јако да сам је залепио за зид. И тако ошамућену је шчепам за крила и ставим у ову кутију. Нећеш ти више излетати из мојих уста!  Каква дрзница!  Као да је хтела да се поново ушуња и смести удобно у моју главу. Е, па нећеш! Док сам играо игрицу, излетело је читаво јато ружних речи. Јао, мени! То је био тежак и напоран лов. Ала су брзе и лукаве! Почео сам да их ловим рукама. Оштре су као бритва! Кад оне уједу, боли душа данима, па и годинама. Још увек памтим ујед Маркове ружне речи у првом разреду. Душа ме још увек боли. Помирили смо се нас двојица, али ожиљак је још увек на срцу. Не види се оком, али ја осећам. Гледао сам по соби чиме бих могао да их ловим. Угледао сам савршено оружје – мрежицу за хватање лептира. Поред мрежице је стајала маска за роњење. Ставих и њу за сваки случај. Ко зна, можда затреба. Каква је то потера била! Јурио сам их, јурио по соби док и последњу реч нисам уловио. Баш сам се уморио. Завуку се испод кревета, љуљају се о лустер, спуштају  се низ завесе, попну се на орман… једна је ускочила у акваријум. Каква је пометња настала међу рибицама! Хтела је да се завуче испод камена. Одлука да ставим маску за роњење је била генијална.  Загњурио сам у акваријум и измамио реч. У последњем моменту сам је уловио на превару. Зинуо сам да помисли да желим да се врати у моја уста. И баш кад је хтела да ускочи, подметнуо сам хватач и заробио је.  Кад сам помислио да је готов лов на ружне речи, чуо сам једну како се оглашава из мог папагаја. Ушла је у њега и он је као покварена плоча понављао.  Шта ћу сад? Срећом, мој папагај Аки је подмитљив. Чим угледа сипину кост, престају  све његове лудорије. Отворио сам кавез и понудио му кост. Чим је отворио кљун, излетела је ружна реч и ја је шчепах за реп. Отимала се, батргала, али ја сам био јачи. Сео сам да се одморим и не знам како и одакле се створила, излетела је још једна ружна реч, најружнија од свих. Е, њу сам ухватио за врат! Дуго се чуло њено оглашавање у хватачу док није коначно утихнула.  У школи нисам изговарао ружне речи. Трудио сам се да се ни једна реч не омакне. Не могу да носим хватач у школу. Ако се случајно отвори или ме неко гурне, па оне изађу напоље, добићу укор одељењског старешине. А, Маја не воли дечаке са укором. Знам из поузданих извора. Њој се допадају само фини, лепо васпитани дечаци. Како је она лепа! Кад је угледам, не смем ни да бекнем. Помислиће да сам глуп. А тек што лепо хода – високо уздигнуте главе, корак јој је лаган, а коса јој вијори…Кад руком склони прамен са лица (показује) осетим мирис њене косе и држим га у себи докле год могу. Једном сам умало пао у несвест зато што сам задржао дах како би њен мирис остао што дуже у мојим ноздрвама. А кад ме случајно погледа, ја осетим да ми образи горе. Не постоји топломер који би измерио температуру мојих образа у том тренутку. Мислим да би топломер експлодирао.  Због ње сам фризуру и стил облачења променио (руком намешта косу). Због њених црних очију сам постао проналазач. Читаву ноћ нисам спавао док нисам смислио како да се откачим ових досадних, ружних речи. Ја нисам примећивао да су присутне у толиком броју. Некако смо се сродили. Куд ја, ту и оне. Неконтролисано сам их изговарао на сваком месту и у свакој ситуацији. Али, како да их не изговарам? Ушле су у главу саме, ненајављено. Кад се глава препунила, почеле су да излећу. Понекад сам морао да стиснем усне, ево овако (показује и мумла). Стискао сам, стискао, док ме Немања није повукао за језик. Први је почео! Рекао ми је нешто на рачун мојих наочара, пега на лицу… Е, онда сам ја сасуо паљбу ружних речи на рачун његових килограма. Нисам видео да је учитељица иза мене и да је све чула. Било ми је чудно што се Немања ућутао. Мислио сам да сам ја победник у тој нашој борби. После сам морао да му се извињавам. Написао сам му писмо како је он паметан, добар друг,  поштен, пажљив… Читао сам пред његовим и мојим родитељима. Био сам постиђен. Рекао сам мами и тати да желим да се отарасим ових напасти, али не умем. И откуд оне у мојој глави? Једне ноћи сам размишљао о томе када и где су се оне ушуњале у моју главу.  Вероватно је то било на фудбалској утакмици. Тамо је њихово царство. Не зна  се ко више употребљава ружне речи – играчи или публика. Оглашавају се са трибина, долећу из горњих редова, трче по терену за фудбалерима, судијама… А кад стигну фудбалера којем је упућена ружна реч од играча из противничке екипе, настаје хаос на терену. Насрће играч на играча, ка њима трче остали играчи, судија их раздваја, пишти пиштаљка, општи метеж и гужва. А она, ружна реч, која је изазвала сву ту пометњу, извукла се и одлетела ко зна коме да загорча живот. Морам да признам (шапуће) и ја сам једном…па, добро, два пута… ма, није битно колико пута! Дакле, и ја сам понекад у том заносу упућивао најчешће судијама нешто … нешто чега се сада стидим (размишља и ставља руке на образе чудећи се) Страшно! Не могу да замислим да сам то све рекао… судији! Старијој особи… може тата да ми буде… Он јесте нечији тата. Његов син иде у моју школу. Како ли се он осећа кад његовом тати тако нешто ружно кажу? Ја не бих волео да кажу то мом тати (полако удара уста). Како сте могле, издајице?  Да, да, сигурно сам их покупио на фудбалској утакмици. А има их и на улици. Најчешће их чујем док возим бицикл. Возачи отварају прозоре аутомобила и једни другима говоре свашта. Једном сам отишао код свог друга из одељења. Његова сестра је гледала неки ријалити на телевизији. Уши су ме заболеле од ПИИИИП (опонаша) „Ти си један обичан ПИИИИИП …. ПИИИИП једна ПИИИИИП бежи …     ПИИИИП…“ Тако се телевизија брани од ружних речи. Њихово оружје је ПИИИИП. А тек мој комшија шта све изговори кад гледа вести. Чујем га са своје терасе. И ко је, уопште смислио све те ружне речи? Шта ће нам оне? Зашто тако лако не могу да упамтим математичке формуле? Зашто се и оне неприметно не ушуњају у главу? Ето! Ружне речи то могу, а градиво које треба да учим не може! Није у реду! Зашто није обрнуто? Нисам ни осетио, а оне су се ушуњале у моју главу и хоће да ми упропасте планове са Мајом. Е, па, неће моћи више! Смислио сам како да их се решим. (чешка се по глави и размишља) А, стварно, како да их се сада решим? Куда ћу са њима? У контејнер не могу. Да их пошаљем на пусто острво? Која је адреса? (руга се) Пусто острво, Тихи океан, трећа палма лево, прва грана … Који би поштар то однео на пусто острво? (размишља) Да ископам рупу и закопам кутију? (размишља) Не смем. Шта ако израсте дрво и роди ружне речи? Када би постојало место за одлагање  ружних речи, као што постоји контејнер за стари папир, па за стакло… Знам! (скочи) Речи се састоје од слова. Кад слова замене места добије се нова реч. Тако је! Рециклажа ружних речи! Потребно је нешто за рециклажу ружних речи! (размишља) Не треба ми посебно место.То могу да урадим на било ком месту. Ево, сада ћу рециклирати ружне речи. Само да мало ослушнем са којим словима располажем (наслања уво на кутију  слуша) Аха…да…то је то! Ево нових речи:

У оку ми сјај, а у срцу немир.

Све више желим …

Шта се римује са немир ? Кромпир! (кревељи се) Све више желим кромпир. Какве везе има кромпир са сјајем у оку и немиром срца? Знам: све више желим твоје косе додир.

У оку ми сјај, а у срцу немир.

Све више желим твоје косе додир.

Опа! Права љубавна поезија. Маја ће се одушевити. Видео сам да је у библиотеци изнајмила књигу песама. Мислим да ће ми коначно посветити пажњу. Ово је дупли проналазак – хватач и рециклатор ружних речи. Има и трећу функцију –   помоћник у освајању нечијег срца (пажљиво подиже поклопац са кутије и провирује, а затим скроз отвара кутију и покушава да је истресе). Празна! Успео сам! Да, да… па ја ево причам већ 15 минута и ниједну ружну реч нисам изговорио. Мајо, не можеш ми одолети! Зар нисам неодољив, шармантан, галантан, углађен и фин. Охо! Колико рециклираних речи! Идем да их запишем.

 

ДАН ДЕЧИЈЕ КЊИГЕ

Циљ пројекта „(У)читај књигу“ је развијање љубави према књизи и промовисање дечије књижевности. Назив је настао од речи УЧИТАЈ  коју деца користе када играју компјутерске игрице. Јунак књиге „Игрица лавиринт“ је дечак Василије који је доспео у једну игрицу и прелази са једног новоа на следећи решавајући загонетке и мозгалице. Спајањем књиге и игрице настао је пројекат „(У)читај књигу“. Реализован је кроз Радионицу – размишљаоницу у више библиотека, основних школа, на Змајевим дечијим играма и Распустилишту (у Новом Саду).

Поводом Дана дечије књиге 2. априла, пројекту се придружило око 30 школа. Учитељи, наставници српског језика, педагози и библиотекари су реализовали  Радионицу – размишљаоницу по сценарију који им је достављен, а затим су прочитали одломак из књиге. Ученици су решавали постављен проблем и помогли Василију да пређе на следећи ниво. Креативност је испољена кроз илустрације и плакате као продукте пројекта.

Након евалуације, прикупљене су значајне информације: ученици су били пажљиви, сконцентрисани, заинтересовани, активни, доносили су закључке након размишљања и анализе информација које су добили, применили су стечено знање и испољили креативност. Реализатори радионице су посебно истакли да су деца уживала и да су им се веома допала радионица.

Dan dečije knjige PISMO

У реткој сенци

 

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

Пројекат поводом Дана дечије књиге

Међународни дан дечије књиге се обележава 2. априла у спомен на рођење писца Ханса Кристијана Андерсена. Циљ обележавања је промовисање дечије књижевности, читање и развијање љубави према књизи.

Позивам учитеље и наставнике из Србије, региона и дијаспоре да се пријаве за учешће у пројекту

„(У)ЧИТАЈ КЊИГУ“

Пријавите се за учешће до 28. 3. 2019. на igricalavirint@gmail.com

У периоду од 29. 3. 2019. до 1. 4. 2019. добићете сценарио за Радионицу-размишљаоницу и одломак из романа „Игрица лавиринт“ и упутство.

2. априла 2019. реализујте радионицу (време одређујете сами) и пошаљите неколико фотографија и утиске.

Учешће је волонтерско, без сертификата.

Радионица – размишљаоница је у претходних неколико година успешно реализована у неколико школа и библиотека. Ученици решавају загонетке, мозгалице, проблеме примењујући стечена знања. Пројекат је добио назив „(У)читај књигу“ од речи учитај коју деца користе када добију нову компјутерску игрицу.

Василије је јунак романа „Игрица лавиринт“. Он је у компјутерској игрици. Прелази са једног нивоа на следећи решавајући проблеме и мозгалице.

http://igricalavirint.kovacev.net/

Питања, предлоге и пријаве можете послати на igricalavirint@gmail.com

Срдачно,

Татјана Ковачев, аутор романа и радионице.

 

 

 

Наши гербери

Наше теткице у школи се брину о цвећу које украшава школске просторије. Теткица Драгица се брине о цвећу у нашем ходнику и вишенаменској просторији. Донела је земљу и расад гербера и пројектна настава може да почне. Ученици су радили у паровима. Парови се брину о својој садници и нестрпљиво чекају прве пупољке.

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

 

Create a free website or blog at WordPress.com.

Горе ↑