(према мотивима легенде)
Вечери су биле најлепше у мирном селу на обронцима питоме планине. Људи би се враћали са њива и из шума и размењивали по коју реч. Причало се о приносима, напретку, позивало се на посело крај огњишта. У тихој и мирној ноћи наздрављало се за срећу и здравље. Није било свађе, није било грехова. Живели су спокојно и мирно од првих пролећних цветова до првих пахуља, па опет од пролећног лахора, па до белих сметова. Прва ракија која би потекла из пецаре није се пробала док комшија не дође. Првом руменом јабуком се даривало најмлађе дете у селу да буде румено и здраво. Први откоси нису били тешки јер цело село притекне да помогне. Радили су и славили, пили и јели заједно у слози. Живели су спокојно у благостању.Захваљивали су и молили се Богу свакога дана, а нарочито на крштењима деце и на славама.
Иза једне оштре стене на врху литице, ђаво је чучао и посматрао безбрижне мештане. Његов гнев се увећавао из дана у дан. Оштре канџе је заривао у стену дробећи је у ситни прах. Срџба је избијала из ситних очију. Фрктао је и дувао кроз широке ноздрве. Од шкргута оштрих зуба разбежале су се ситне животиње. Није могао да поднесе спокој и безбрижност мештана. Скакутао је с дрвета на дрво, завлачио се у жбуње, пећине све док једног дана није угледао извор на који су долазили сељаци и пунили крчаге. Сачекао је да месец зађе иза облака. Било је довољно да само једном додирне воду и претвори је у напитак који ће помутити разум сељацима. Искезио се ка месецу који се појавио иза облака и отишао у заклон. Сутрадан су сељаци дошли по воду не слутећи шта им је ђаво приредио.
Јесен је време за убирање плодова, али и за свадбе. У једној кући на крају села су се спремале свакојаке ђаконије. Венац од цвећа су плеле младине другарице. Певале су и смешкале се момцима. Дошло је време да се подигне венац. Али чим би га момци и девојке подигли, дунуо би благи ветар и срушио га. Они би га поново поставили, а ветар поново срушио. Трећи пут су закуцали венац за капију и таман су повели коло кад у сред кола слети вила.
“Добри људи, идите кућама, растурите сватове. Ви не знате чија је данас свадба. Венчаћете брата и сестру. Молим вас, не чините то!”
“Иди из дворишта!”
“Не булазни!”
“Отерајте је!”
Сељаци су је гурали из дворишта.
“Не знате шта радите! Пили сте ђаволову воду која вам је помутила разум! Молим вас! Немојте да венчате брата и сестру!” одјекивале су речи беспомоћне виле док су је разјарени мештани јурили низ пут.
Кад је већ далеко одмакла, села је да се одмори. Склопила је руке и почела се молити:
“Боже, молим те! Спречи ово родоскрнављење. Не дозволи да се брат ожени сестром. Услиши моје молбе. Бићу захвална и штитићу овај народ довека.”
У дворишту младожење и младе барјактар је већ заузео своје место на челу сватовске колоне. Сватови су кренули ка цркви Свете Петке. Певали су, подврискивали, скакутали у ритму гоча. Сунчеви зраци су их пратили на путу до цркве. Осмех срећних сватова се није скидао са лица.
У шумарку је вила и даље изговарала молитву: “Молим те, Боже, не дозволи родоскрнављење!”
Гоч и песма су одјекивали …
“Молим те, Боже услиши моје молбе…”
Песма се орила…
“Не дај да се сестра уда за брата…”
Подврискивање жена и песма су се одбијали од планинског венца…
“Молим те…”
И он услиши молбу.
Иза планинских врхова се промоли црни облак. Гмизао је и шуњао се полако завлачећи се у густе крошње. Кад су сватови били довољно близу, тамни облак се надвио над колону. Занемели сватови су подигли главе чудећи се изненадној промени времена. Хладан ветар је подигао прашину. Ковитлаци су су провлачили кроз сватове стварајући несносну буку. Грмљавина се одбијала од стена, а муње су бљештале у свим правцима. Кад се прашина спустила, а облаци разишли, појавише се окамењени сватови. На челу је највиши, барјактар, иза њега су младенци, а затим још 199 окамењених људи. Укупно њих 202 је остало скамењено на путу ка цркви Свете Петке у којој је требалода се обави венчање.
Вилина молба је услишена и она је још увек заштитница краја. А на месту на којем су окамењени сватови, чују се хук и чудни звуци уместо песме сватова.
Народ је ову варош назвао Ђавоља варош.
Татјана Ковачев
