Намењено свима који воле да уче и подучавају
Ученици четвртог разреда ОШ „Бора Станковић“ из Каравукова су били део етвининг пројекта „Дан ружичастих мајица“. Дизајнирали су мајице и плакат, израђивали привеске, снимили спот за песму „Не ругај се“ на знаковном језику , размењивали искуства са вршњацима из других земаља учесница овог пројекта. Недавно су добили Националну ознаку квалитета, а ових дана је стигло и Европско признање.
На пројектној настави смо дизајнирали разгледнице нашег села. Ученици су својим мобилним телефонима сликали село, а затим смо заједно бирали дизајн разгледница. Користили смо дигитални алат canva. Остаје нам да пронађемо спонзоре и израдимо разгледнице. Приход од продатих разгледница би донирали у добротворне сврхе.
Након читања и анализирања монографије о Каравукову, ученици су илустровали и читали легенду о постанку имена села коју је написала учитељица Татјана Ковачев.
(према мотивима легенде)
Вечери су биле најлепше у мирном селу на обронцима питоме планине. Људи би се враћали са њива и из шума и размењивали по коју реч. Причало се о приносима, напретку, позивало се на посело крај огњишта. У тихој и мирној ноћи наздрављало се за срећу и здравље. Није било свађе, није било грехова. Живели су спокојно и мирно од првих пролећних цветова до првих пахуља, па опет од пролећног лахора, па до белих сметова. Прва ракија која би потекла из пецаре није се пробала док комшија не дође. Првом руменом јабуком се даривало најмлађе дете у селу да буде румено и здраво. Први откоси нису били тешки јер цело село притекне да помогне. Радили су и славили, пили и јели заједно у слози. Живели су спокојно у благостању.Захваљивали су и молили се Богу свакога дана, а нарочито на крштењима деце и на славама.
Иза једне оштре стене на врху литице, ђаво је чучао и посматрао безбрижне мештане. Његов гнев се увећавао из дана у дан. Оштре канџе је заривао у стену дробећи је у ситни прах. Срџба је избијала из ситних очију. Фрктао је и дувао кроз широке ноздрве. Од шкргута оштрих зуба разбежале су се ситне животиње. Није могао да поднесе спокој и безбрижност мештана. Скакутао је с дрвета на дрво, завлачио се у жбуње, пећине све док једног дана није угледао извор на који су долазили сељаци и пунили крчаге. Сачекао је да месец зађе иза облака. Било је довољно да само једном додирне воду и претвори је у напитак који ће помутити разум сељацима. Искезио се ка месецу који се појавио иза облака и отишао у заклон. Сутрадан су сељаци дошли по воду не слутећи шта им је ђаво приредио.
Јесен је време за убирање плодова, али и за свадбе. У једној кући на крају села су се спремале свакојаке ђаконије. Венац од цвећа су плеле младине другарице. Певале су и смешкале се момцима. Дошло је време да се подигне венац. Али чим би га момци и девојке подигли, дунуо би благи ветар и срушио га. Они би га поново поставили, а ветар поново срушио. Трећи пут су закуцали венац за капију и таман су повели коло кад у сред кола слети вила.
“Добри људи, идите кућама, растурите сватове. Ви не знате чија је данас свадба. Венчаћете брата и сестру. Молим вас, не чините то!”
“Иди из дворишта!”
“Не булазни!”
“Отерајте је!”
Сељаци су је гурали из дворишта.
“Не знате шта радите! Пили сте ђаволову воду која вам је помутила разум! Молим вас! Немојте да венчате брата и сестру!” одјекивале су речи беспомоћне виле док су је разјарени мештани јурили низ пут.
Кад је већ далеко одмакла, села је да се одмори. Склопила је руке и почела се молити:
“Боже, молим те! Спречи ово родоскрнављење. Не дозволи да се брат ожени сестром. Услиши моје молбе. Бићу захвална и штитићу овај народ довека.”
У дворишту младожење и младе барјактар је већ заузео своје место на челу сватовске колоне. Сватови су кренули ка цркви Свете Петке. Певали су, подврискивали, скакутали у ритму гоча. Сунчеви зраци су их пратили на путу до цркве. Осмех срећних сватова се није скидао са лица.
У шумарку је вила и даље изговарала молитву: “Молим те, Боже, не дозволи родоскрнављење!”
Гоч и песма су одјекивали …
“Молим те, Боже услиши моје молбе…”
Песма се орила…
“Не дај да се сестра уда за брата…”
Подврискивање жена и песма су се одбијали од планинског венца…
“Молим те…”
И он услиши молбу.
Иза планинских врхова се промоли црни облак. Гмизао је и шуњао се полако завлачећи се у густе крошње. Кад су сватови били довољно близу, тамни облак се надвио над колону. Занемели сватови су подигли главе чудећи се изненадној промени времена. Хладан ветар је подигао прашину. Ковитлаци су су провлачили кроз сватове стварајући несносну буку. Грмљавина се одбијала од стена, а муње су бљештале у свим правцима. Кад се прашина спустила, а облаци разишли, појавише се окамењени сватови. На челу је највиши, барјактар, иза њега су младенци, а затим још 199 окамењених људи. Укупно њих 202 је остало скамењено на путу ка цркви Свете Петке у којој је требалода се обави венчање.
Вилина молба је услишена и она је још увек заштитница краја. А на месту на којем су окамењени сватови, чују се хук и чудни звуци уместо песме сватова.
Народ је ову варош назвао Ђавоља варош.
Татјана Ковачев
(према мотивима легенде о називу места)
Колона турских војника је гмизала по пољима. Саплитали су се о бусење и грумење земље. Тешке ноге су се спотицале о суве стрњике. Звекет тешких сабљи и ножева тргли би их из дремежа који их је полако савладавао. Спуштених глава пратили су трагове претходника. Земља је била влажна и лепила се за чизме. То је била њена борба против Турака који је освојише и поробише народ који одвајкада живи на овим просторима и зависи од благодети земље коју вредно обрађују. Сувише уморни да отресају земљу, вукли су ноге и чекали заповест да предахну. У походу на далеки Беч, неуки и неупућени, турски војници нису имали представу о раздаљини коју је требало да пређу. Размак између група војника је бивао све већи. Продоран глас турског заповедника је одјекивао пустим пољима. Његов коњ се пропео на задње ноге од силине гласа којим је издавао наређења за брже кретање уморних војника. Према јасним наредбама Сулејмана величанственог у Беч је требало да стигну чим пре. Гласници су редовно извештавали о кретању војске и турски заповедник је желео да оправда поверење које му је указао Сулејман.
Хоризонт је полако нестајо из видокруга. Земља се испаравала. Танани, беличасти прамичци су палацали између ногу војника. Из даљине се котрљала магла. Заплесала је између војника поигравајући се са њиховим уморним капцима. Узалуд је турски заповедник дозивао групу војника која је заостала. Одлучили су да подигну логор на пољани и преноће.
Група војника која је заостала је ушла у густу храстову шуму. Чим су схватили да су се одвојили од колоне, одлучили су да у шуми дочекају јутро. Договорили су се око стражарења, запалили ватру и заспалаи. Стражари су се смењивали до зоре. И управо када је Сунце требало да испрати маглу, извршена је последња смена стражара. Промрзли стражари су проџарали ватру и набацали суво грање. Разиграни пламичци им разгалише озеблу душу и попут најлепше успаванке измамише им сан. Док се сивкасти дим вијорио ка крошњи храстова, нарогушене сенке су се прикрадале војницима из свих праваца шуме. Заскочише уснуле Турке и готово безгласно они испустише душу под оштрим зубима звери.
До турског логора је допирало дуго завијање које је војницима ледило крв у жилама. Магла се подигла и открила шуму из које је излазила колона црних вукова окрвављених чељусти.
Турски заповедник је био очајан што је изгубио војнике и што су заостајали у походу на Беч. Пажљиво је срочио депешу коју је гласник поновио више пута да не би заборавио. Доделили су му најбржег коња како би што пре стигао до Сулејмана и известио га о разлогу заостајања војске: Овде се све црни од вукова.
Место је добило назив Каравуково од речи кара – црно и вукови.
Ово је једна од три легенди о називу места Кaравуково.
Татјана Ковачев
Učenici 4-1 OŠ „Bora Stanković“ iz Karavukova učestvovali su u eTwinnig projektu „Dan ružičastih majica“ i dobili Nacionalnu oznaku kvaliteta.
https://tatjanakovacev.wordpress.com/2021/02/27/dan-ruzicastih-majica/
ОДЕЉЕЊСКЕ НОВИНЕ 3-1
ГОЛУБАЧКА ТВРЂАВА
(према мотивима предања)
Сваке вечери у сутон, горостасни Дунав белим облацима шапуће тајну о љубави двоје младих који су се састајали на његовој обали. Прича им о несрећној љубави младића и девојке Голубане којој је судбина наменила другог човека за супруга.
Иако се противила и одбијала, Голубана је била приморана да се уда за турског заповедника. Ипак, у срцу је било места само за њеног вољеног. Та љубав је била јача од сваке забране да напушта двор. Свакога дана, када би њен супруг заспао после ручка, Голубана се искрадала из двора и састајала са својим вољеним на обали Дунава. Врбе су разгртале своје скуте пред њом клањајући се њеној храбрости и смелости. Ако би наишао који турски војник, врбе су преплетале гране затварајући му пут, а тополе би протресле своју крошњу да пробуде уснуле голубове и пошаљу их да упозоре заљубљени пар.
Једног дана, Голубана се упутила на место састанка. Журила је да се што пре баци у загрљај вољеног младића. Неочекивано се заплела у врбик. Уместо да подижу гране, врбе су их спуштале спречавајући је да прође.
“Шта вам је данас? Пустите ме!” наредила је врбама. Гране су се још више увијале око њених ногу. Саплитала се и падала, устајала и упорно настављала до тајног места. Док је чекала свог вољеног, отресала је лишће и прашину са хаљине и размрсивала је косу. Чула је крцкање грана. Са великим осмехом и раширених руку је полетела ка сенци која се промаљала из шуме. Успорила је корак. Руке су јој постале тешке и пале су низ тело. Из шумарка је изашао њен супруг турски заповедник. “Вежите је и водите у највишу кулу! Њега пронађите и убијте!” наредио је својим војницима.
Није се противила. Није рекла ништа. Боље је заробљеништво него живот без љубави. Уском стазом на стрмој литици пењали су се до високе куле. Оштро камење јој је секло табане, али није осећала бол. Иако је стаза била веома уска и стрма корачала је уздигнуте главе пркосног погледа. Чак и најхрабрији турски војници су ову стазу прелазили четвороношке. Погрешан корак би могао да их одведе право у смрт. Голубана није марила. Док су војници веома опрезно и бојажљиво ступали на сваки камен, Голубана је гледала испред себе и упијала сваку искрицу са Дунава. Погледала је Сунце како се стапа са Дунавом. Последњи поглед на живот. Крочила је у кулу, у почетак свог краја.
Јутарњи сунчеви зраци су се пробили кроз мале отворе испод таванице. Нежно су се спустили на њен образ. Пробудила се са осмехом на лицу мислећи да је њен драги љуби. Тужно је уздахнула и заплакала. Неколико голубова је гугутало на врху куле што је њу још више растужило. Подсетили су је на дане када је била са својим драгим. Гласно је зајецала. Голубови су је чули и слетели су јој у крило. Промрзли голубови су се шћућурили. Видела је ране на њиховим крилима и ногама. Испричали су јој да су се нашли услед борбе српске и турске војске. Откинула је комадиће хаљине, превила им ране и напојила својим сузама. У хладној кули су се заједно грејали искрицама које је Голубана сакупила са Дунава. Саветовала их је да не лете неколико дана већ да се одморе на зидинама тврђаве. Голубови су се распоредили на кулама и видали своје ране препуштајући се благодетима сунчевих зрака и свежем ваздуху који долази са Дунава.
Једна лађа се управо приближавала утврђењу. “Шта је то на кулама?”, питао је турски заповедник. “Откуд толико голубова на мом дворцу?” Мештани су шапутали о Голубани и голубовима. Један шапат се оте од уста једног сељака и дође до уха заповедника. Похитао је у кулу да се сам увери. Био је убеђен да Голубана није жива. Фрктао је од срџбе и беса када је угледао живу. “Водите је и вежите ланцима за ону стену насред Дунава! Нека се тамо каје за грех који је починила!” Ставио јој је мач под грло и подигао јој браду како би је погледао у очи: “ Покај се! Покај се!”
А да ли се покајала или није знају само голубови који су је хранили и бринули о њој у последњим данима живота. Долетали су са зидина тврђаве са храном коју су узимали турским војницима. Појили су је водом коју су из Дунава доносили у својим кљуновима.
Верује се да њена душа и даље обитава око стене на коју и данас слећу голубови. Стена се зове “Баба-кај” што на турском значи “покај се”, град је добио име Голубац, а тврђава је Голубачка тврђава.
Татјана Ковачев
Прича је заснована на елементима легенде о постанку излетишта Лептерија и Жупан плаже у Сокобањи.
Poslednje srede februara svake godine se u svetu obeležava “ Dan ružičastih majica“ ili Međunarodni dan protiv vršnjačkog nasilja.
2007. godine je grupa aktivista u Kanadi pokrenula inicijativu nakon što je učenik jedne škole maltretiran od strane vršnjaka jer je nosio ružičastu majicu. On je majicu obukao u znak podrške oboleloj majci od karcinoma. Idućeg dana su njegovi drugovi došli u ružičastim majicama i tim gestom su mu pružili podršku. Ružičasta majica je postala zaštitni znak i podrška svakom detetu koje prolazi kroz nasilje.
Učenici 3 razreda OŠ „Bora Stanković“ su se priključili obeležavanju ovog dana u okviru eTwinning projekta u kojem je učestvovalo 207 škola iz Evrope.
Učenici su imali radionice u okviru kojih su iznosili svoje mišljenje o nasilju. Posebno je istaknut značaj prepoznavanja digitalnog nasilja i lažnih vesti. Izradili su svoje avatare, upoznali se sa digitalnim alatima za izradu postera i napisali poruke vršnjacima. Za najmlađe učenike su napravili priveske u obliku ružičastih majica od gline i pokonili su ih 24. februara. Tada su izveli pesmu „Ne rugaj se“ na znakovnom jeziku.
Dan bezbednog interneta je ustanovljen 2004. Obeležava se pod pokroviteljstvom Insafe mreže u 140 zemalja. Dan bezbednog interneta promoviše sigurnije i odgovornije korišćenje onlajn tehnologije i mobilnih telefona, posebno kod dece i mladih.
Danas smo i mi obeležili ovaj dan. Započeli smo ga tako što sam im pripremila jednu lažnu vest koja glasi: 29. 2. 2021. se ukidaju sve društvene mreže. Poverovali su jer su im društvene mreže bliske i omiljene. Jedna učenica je prva posumnjala u istinitost „objavljene“ vesti. Prethodnog dana su dobili anketu koju je trebalo da popune. Jedno od pitanja je upravo bilo u vezi sa lažnim vestima. Nisam im odmah priznala da je lažna vest već sam ih usmerila na traženje dokaza da je lažna vest. Nakon nekoliko neuspelih pokušaja, jedan učenik je zaključio da datum 29. 2. 2021. ne postoji.
Sledeća aktivnost je bila pisanje teksta u vordu i postavljanje na vidnom mestu u školi kako bi ostali učenici pročitali.
Roditelji učenika 3-1 su dobili priručnik u pdf , a učenicima je prosleđen link ka crtanim filmovima koji su napravljeni za ovu svrhu. Zahvaljujem se roditeljima na saradnji.
https://digitalni-vodic.ucpd.rs/crtani-filmovi/
Anketa je napravljena u alatu Quizziz
https://quizizz.com/admin/quiz/602155fa735560001b82136d
LAŽNA VEST
PISANJE TEKSTA U WORDU
PRAVLJENJE AVATARA
Kada učenici ne žele da postave svoju sliku mogu da koriste avatare. Napravili smo svoje avatare u alatu avatarmaker. Kao što smo mi lako napravili svoje avatare, internet predatori mogu da naprave svoje avatare i da svoj pravi identitet sakriju. Potrebno je da budemo obazrivi i da svaku sumnju prijavimo roditeljima.
Posebnu pažnju smo posvetili igrama izazova na društvenim mrežama. Učenici su već razgovarali sa svojim roditeljima i upoznati su sa potencijalnim opasnostima koje takve vrste igara mogu izazvati.
Savremena tehnologija se menja veoma brzo, pojavljuju se nove i primamljive aplikacije, igrice, društvene mreže. Deca su radoznala i podložna su uticajima okoline. Ukoliko se odrasli blagovremeno ne informišu i upoznaju sa tehnološkim inovacijama koje su ušle u njihove domove, može biti kasno. Potreban je stalan uvid u aktivnosti i interesovanja dece, a pri tome se ne sme zaboraviti praćenje emotivnog stanja dece i promena u ponašanju.
tatjanakovacev 